Професор књижевности Драгиша Станојчић недавно је изабран за једног од најомиљенијих просветних радника у Србији. Та вест није изненадила никога у граду на Ђетињи, јер "професор", како га ословљава највећи број суграђана, има благу и одмерену реч која умива душу. За 39 година рада у школи професор никада није послао ученика на поправни испит.

"Нисам поклањао оцене, него сам их натерао да их буде срамота да не знају. Уђем у разред и прво питам - има ли ко да је тужан". Његови ученици кажу да су његови часови били путоказ за стварање моралних и часних људи, који својом памећу, знањем и радом треба да негују и стварају нове вредности.

 Из Вишеграда сте се преселили у Ужице. Како су вас примили?

 - Ја нисам осетио никакву разлику, то је једно говорно подручје, исти менталитет... Београдски сам ђак и Србију сматрам својом земљом, као и Босну из које сам потекао и у коју се данас радо враћам. "Човек је дужан свом завичају" каже мудри Андрић и ја сам се увек тиме руководио.

 Којом стазом сте ишли до овог ласкавог признања - најдражег професора?

 - Цео живот сам провео са децом и поносан сам на сваки час који сам одржао. Човек је најчистији и најбољи док је млад. Младост има један драгоцен занос без кога не можеш ништа, ни играти фудбал ни возити бицикл. Предавао сам српски језик и књижевност са истим заносом који имају деца желевши да се у њиховим главама сачува језик, оно што је највредније. Језик је душа једног народа, док год постоји језик постојаће и народ.

 Генерације ученика памтиће вас по реченици коју сте изговарали на крају часа?

 - Сваки час завршавам са: "Хвала што сте ме слушали." Покушавам да срушим зид између мене, који као нешто знам, и њих, који као нешто не знају, избришем. То нескривено поштовање деце отвара према мени те младе душе и они почињу да ми верују, што је први и најважнији услов за добру комуникацију. То се не може научити ни у једној школи, то једноставно имаш или немаш...

 Деца су нам све више у свету забаве и потрошачког друштва. Да ли су зато криви школа, породица, друштво?

 - Криво је друштво које их је запоставило, јер нема времена за њих. То је велика грешка чије ће последице тек доћи. Запостављени су и људи који раде с њима. Много је лакше решити економску кризу него кризу идентитета која је у главама младих људи. Они су приоритет у свакој нормалној држави, а у овом тренутку, нажалост, то наша држава није.

 Зашто Србија не обележава 200 година од рођења Петра Петровића Његоша?

 - То је показатељ колико је наша држава ниско пала, не знам само коме се то додворавамо кад славимо цара Константина који је рођен на територији Ниша 350 година пре доласка Словена на Балкан. У том чину видим једну снисходљивост "малог" народа који се упорно упиње да стане у ред са "великим". Његош је оно што ми треба да славимо. Он се својим делом уздигао до висина великих грчких мислилаца - Платона, Сократа, Аристотела. Онима који мисле да претерујем предлажем његово поновно читање и уочавање истих оних универзалних вредности које налазимо у делима поменутих грчких филозофа. Подсетио бих на народну изреку "којој овци њено руно смета, онђе нема ни овце ни руна".

 У транзиционом пропадању и ћирилица нам је угрожена. Можемо ли је сачувати?

 - Мени није чудо што је сатиру у Вуковару, али је чудо што је сатиру у Београду. У Кнез Михаиловој улици нећете наћи ни једну једину фирму чији натпис је исписан ћирилицом, телевизије су нам све латиничне, школе ... Не постоји европски народ који се таквом небригом односи према свом писму.

 Емир Кустурица је амбијентално и духовно и променио Мокру Гору. Сада је на истом задатку у Вишеграду. Како оцењујете његово делање?

 - Кустурица је један од десетак независних светских интелектуалаца који се могу назвати савешћу човечанства. Он се својим делом потврдио на светској духовној, културној позорници и сврстао уз Чомског, Мура, Спилберга, Никиту Михалкова... То су људи који својим делом утиру пут овом свету који, чини ми се, лута. Њега је провиђење послало код нас. Сваких сто година роди се у нашем народу такав један човек који својим делом показује шта нам је чинити ... Такви људи изазивају отпор код оних који их не схватају.

 Кад бисте пошли у иностранство трбухом за хлебом коју би сте књигу понели да вас лечи од носталгије?

 - "На Дрини ћуприја" која је чудесно говорећи оно што је било предвидела и догађаје из деведесетих година. Онај народ који не извуче поуке из своје историје обавезно иде на поправни испит.

 Шта је Србији најпотребније?

 - Србији је најпотребније да се окрене себи. То је једна од најлепших европских земаља, са најроднијом земљом, Савом, Дрином, Дунавом, Моравом, Војводином, Шумадијом... Најпотребније је заградити имање, ми, нажалост, не знамо ни границе своје земље. Морамо направити сито на коме ће остати сав онај талог од људи који своју личну корист стављају испред опште. Зато народ каже "боље стадо оваца, а вук пред њим, него стадо вукова, а овца пред њима".

 Може ли професор у нашој школи да поврати углед?

 - Школи се морају вратити углед и њена васпитна улога. Наша деца су лепа и бистра, Динарци у свим поређењима са својим вршњацима не заостају. Нисам задовољан реформом образовања која је у току, јер децу ограничава школујући их да буду јефтина радна снага будућим послодавцима. Нема психологије, логике, филозофије, латинског језика, што је неопходно за развој личности. Све је то било у нашој гимназији.

 По неким анализама број часова матерњег језика је мањи него у европским школама.

 - Српски језик је не само граматика него и мишљење, машта, расуђивање. Не смемо га запоставити... Да, треба га мењати, али то треба да раде академици, писци, врхунски интелектуалци, а никако политичари сумњивих знања и намера.

 Да ли друштво у коме је важније имати него бити има перспективу?

 - Друштво у коме је важнији профит нема перспективу.

 Постали сте директор Народне библиотеке у Ужицу, како је на новом радном месту?

 - Ужице је некад било на врху листе градова који су одвајали за културу. Некада је то био град који је по висини примања у бившој СФРЈ било одмах иза Марибора, а сходно томе препознатљив по количини и квалитету културних дешавања. Данас је Народна библиотека установа културе, упркос великим материјалним проблемима, не заостаје ни у једном сегменту библиотечке делатности. На предстојећем сајму књига у Београду представићемо се нашим издањима и ауторима које би пожелели и много веће издавачке куће. На овом радном месту испуњен, има ли срећније судбине него радни век почети са књигама и у истом окружењу га завршити.

Извор: Вести-онлине