Изгледа да је, као што то воли да каже наш народ „задње време дошло“.

Драган Ђилас говори о богатству председника државе, Драган Ђилас говори о корупцији,

Драган Ђилас говори о бесплатним уџбеницима, Драган Ђилас говори о утицају родитеља на оцене ученика у школи, Драган Ђилас говори о Војсци Србије, Драган Ђилас говори о насиљу, склањању криминалаца од погледа деце...

Говори он о много чему, а народ се пита да ли је могуће?

Да ли је могуће, да о богатству говори човек чије су многобројне компаније у време када је обављао високе државне функције стекле приход од 619 милиона евра .

Да ли је могуће да протесте против насиља води и да о насиљу говори човек, који је психички и физички малтретирао супругу и таста.

Да ли је могуће да о војсци и полицији говори човек, који је био присталица политике у време које је укинута обавеза служења војног рока, касарне затворене, а наоружање и опрема завршили на отпадима.

Да ли је могуће да о развоју Србије и њеном путу ка Европи говори човек који није изградио ниједан пут којим би до те Европе стигли, а путеви у селима у његово време били су мисаона именица.

Да ли је могуће да о привреди, компанијама које послују и страним инвеститорима говори човек, који је заслужан за безброј пропадања истих, њихове стечаје, распродаје и гашење.

Да ли је могуће да о стандарду грађана Србије говори човек у време чије владавине је просечна плата била 340 а пензија 200 евра, све под условом да је запослени и пензионери уопште и добију са неколико месеци кашњења. Да не говоримо о родитељском додатку или другим мерама популационе политике, једноставно није их било уопште.

И на крају да ли је могуће да ДРАГАН ЂИЛАС говори о корупцији.

Да није тужно било би смешно.

Само заборавио је да грађани Србије, иако склони опраштању, не заборављају. Памте и чекају тренутак у коме ће Драгана Ђиласа подсетити зашто је отишао и зашто не желе да се икада више нађе у ситуацији да о нечему одлучује.