ПАНИКА И КОНФУЗИЈА ЗАХВАТАЈУ РЕДОВЕ РЕЦИКЛИРАНИХ ЛИДЕРА
Варају се Јован Марковић и Милан Стаматовић, „борци за пристојну Србију“, како сами себе називају, мислећи да Ужичани нису прозрели њихову намеру када се на протестима у Ужицу играју оне старе дечије игре жмурке, свесно се скривајући у редове који су подалеко од говорнице.
Варају се када мисле да Ужичани нису приметили да се ови тобожњи борци за демократију стиде да помену имена својих странака (омражених у народу) већ се опет скривају иза заједничког имена, мада мало тога имају заједничког осим огромне жеље да се докопају, сада пуне ужичке градске касе?
Варају се када мисле да су Ужичани заборавили њихову владавину и пустош која је остала после њих.
Варају се када мисле да галамом и потрошеним, офуцаним квазидемократским паролама могу сакрити све оно што је садашња власт последњих година урадила у нашем граду.
Варају се да ће и овог пута искористити и злоупотребити добронамерну жељу наших грађана који су спремни да укажу на ствари које заједно морамо и хоћемо да мењамо.
Ко још верује Јовану Марковићу када каже да не узима дневнице, а не присуствује седницама Скупштине?
Ко још верује Милану Стаматовићу да се бори за пристојну Србију, када у исто време позива да се легално изабрана власт смењује пучем, превратом и сабљама исто као што је 1903. масакрирана краљевска породица Обреновић?
Паника и конфузија захватају редове рециклираних лидера из пропалих странака којима је истекао рок трајања.
И управо то и поручују људи који шетају улицама нашег града, свесни да им управо ова двојица и њима слични загађују и деградирају мирне шетње.
И како време буде одмицало сваког следећег пута ће ови „повратници у извршењу дела“ морати да стоје све даље од говорнице, док их са те исте говорнице не позову да оду у политичку пензију.
Тај дан је јако близу!